Nešto što mi nikada nećemo imati jeste „obraz“, iz razloga što smo naučeni da može „svakako“ i da nije bitan datum dogovora, vrijeme dogovora a ni mjesto.

Našla sam se u jako lošoj situaciji kada sam angažovala majstore da dođu da mi urede nešto oko kuće, dogovorili smo se prošle sedmice, rekli su da će doći u ponedjeljak, danas je SRIJEDA a oni nisu došli.

Zvala sam ih, rečeno mi je da će 100% doći sutra, iako su mi prije toga rekli da će 100% doći danas.

Ovo  je samo jedan od primjera gdje zakaže taj naš „obraz“, ovo je samo jedan od primjera zašto Bosna i Hercegovina  i njeni građani nikada neće postati nešto što se zove „evropska zemlja“.

Najgore od svega jeste što takvi traže nekakve „kapare“, eto kao da je siguran taj posao, pa poslije toga rade šta hoće, ponašaju se kako hoće i kvare dane onima koji na pošten način žele da plate nečiji rad, a ne da ih želudac boli zbog nepravde i bahatosti takvih poput njih.

Što je najbolnije, čovjek bi eto sad angažovao nekoga drugog da to radi, ali oni su uzeli kaparu, koju sigurno nećete uspjeti dobiti nazad, jer im se poslije „otkaza“ gubi svaki trag.Zar je stvarno teško držati se dogovora? Zar je teško ispoštovati obećanje? Zar je postalo tako teško ugovoriti posao s nekim a da te ista osoba ne dovede do granice ludila?

Mi nismo zahtjevni, niko od nas, mi smo također naučeni od malih nogu da može svakako, te da se ne treba nervirati oko takvih stvari, to je eto normalno u Bosni i Hercegovini, oni rade na crno, mi ih plaćamo, još se ljute kad se počneš žaliti, jer to NE SMIJEMO!

Naučeni smo da šutimo, trpimo, oborimo glavu i govorimo proći će, do kad? Starije generacije su nas tako naučile, treba imati samo „sabura“ i pustiti da ti neko bukvalno pleše po glavi.

Zašto je samo nas sramota vratiti neki proizvod jer ne valja? Zašto se ne smijemo nikad žaliti? Zašto ne smijemo podići glas ili bar ukazati nekome na grešku koju je počinio?

Starijim generacijama se „zahvaljujem“ zbog naučenog, vi ste nas učili da trebamo trpiti, šutiti i nadati se, zbog toga nam je i država ovakva, ljudi i radnička klasa, neodgovorna, bahata i bezobrazna.

Nismo mi naučeni na rad, kod nas je bitno da se pojede, popije, zapjeva i tako u nedogled, dok nam jednom ne padne mrak na oči od silnog provoda i želje da imamo nešto, a zapravo nemamo ništa.

Aldina Subašić