Fotograf Dženad Džino iz Jablanice objavio je na svojoj Facebook stranici emotivnu priču koja je većini korisnika ove društvene mreže uljepšala ove teške dane i vratila nadu u bolje sutra. Slučajan susret na radnom mjestu sa kupcem, izrodilo je divno prijateljstvo a još ljepšu priču koju vam bez izmjena prenosimo u nastavku:

Večerašnje fotografisanje mjeseca me podsjetilo na jednu priču koja je promijenila moj životni put i gurnula me u svijet fotografije puno brže nego sam i sam mogao zamisliti. Po prirodi sam emotivan čovjek i dugo pamtim i lijepe i loše stvari koje mi se dogode. Naime, te godine sam radio kao prodavač na jednoj benzinskoj stanici u Jablanici.. Stranicu za fotografiju sam otvorio godinu ili dvije prije toga. Radni dan kao i svaki drugi, ljudi dolaze, toče gorivo i odlaze.. Radio sam na kasi i prilazi čovjek, dosta krupan, bez kose ali jako ljubazan i nasmijan.. Platio je svoj račun i zagledao se u akreditaciju koja je visila oko moga vrata. Kaže mi : Izvini, mogu li te nešto pitati ? Kažem naravno. Jesi li ti onaj Dženad , fotograf ?? Nasmijem se i kažem jesam. On mi pruža ruku i kaže ja sam Haso a tebi svaka čast na tome što radiš.. Ja u Australiji pratim tvoje fotografije i uživam u njima. Trenutno sam ovdje na odmoru i drago mi je da sam te upoznao. Zahvalim se i kad smo se pozdravili on me pita. Koji aparat koristiš? Kažem nikon. Kaže on meni čim dođem u Australiju šaljem ti jedan objektiv da imaš.. ( dakle, upoznali smo se prije dva minuta a kao da se znamo 20 godina) Zahvalim se i kažem zaista nema potrebe, ja to radim onako, amaterski i uživam u tome. Kaže on meni tebi je samo nebo granica i od mene imaš taj poklon. Pozdravimo se i ja sam na taj susret zaboravio. Prosla su dva ili tri mjeseca na moju adresu stigao je objektiv čija je vrijednost tada bila oko 1300 američkih dolara. Vrijedniji od sve moje opreme koju sam ja tada imao. Tražio sam način kako da se odužim tom čovjeku kada ga sledeci put vidim. nakon par mjeseci Haso je ponovo došao u Jablanicu i pozvao me da sjednemo i popijemo kafu i zamolio ako imam izrađene fotografije da bi ih on pogledao i eventualno kupio da ponese u Australiju. Obzirom da sam imao par dana do našeg susreta izradio sam 10 fotografija velikog formata u namjeri da mu ih poklonim jer bilo kakva kupovina nije dolazila u obzir. Naš susret je bio jako srdačan i zaista kao da smo se poznavali čitavog života sjeli smo i počeli razgovor. Dao sam mu fotografije da pregleda i kako ih je počeo gledati tako ih je odvajao i govorio ovu ću kupiti, i ovu, i ovu, ma sve ću kuptii. Ja mu kažem ovako.. Sve te fotografije su moj poklon tebi i nema šanse da platiš bilo šta. A on kaže da to ne dolazi u obzir i da će ih platiti. Kažem ja ću ih onda odnjeti kući, fotografije nisu na prodaju. Pogledao me i kaže hajde neka ti bude.. Onda se sageo i ispod stola izvadio torbu. Kaže de pogledaj.. Kada sam otvorio torbu u njoj je bio nov Nikon fotoaparat, objektiv, blic, razni filteri.. Oči su mi stale na tako dobru opremu. pitam ga ovo je tvoje ? Kaže bilo je moje, sad je tvoje.. Stani, ne mogu.. ne smijem,, ali.. Kaže Haso ja sam to kupio sebi, ja sam vise u godinama i ta oprema će koristiti tebi puno bolje nego meni.. Ja sam zanijemio.. Nisam znao šta da kažem.. Pitam ga hajde molim te reci mi kako da ti se odužim a on kaže vidi, ti nisi dužan ništa, samo nas obraduj lijepim fotografijama i to je to.. Opet sam insistirao ima li nešto da bi volio imati a da je to teško nabaviti u Australiji. Kaže on e vidi, ti imaš priatelja koji igra u NBA- ligi.. Našeg košarkaša Mirzu Tletovića i možeš li ga zamoliti za jedan dres da ga ja poklonim svom sinu. Ja automatski zovem Mirzu na telefon i mirza mi kaže brate dres ti dolazi za 10 dana . Haso je Bih napustio tri dana poslije i dogovor je bio kada sledeći put dođe da dres preuzima. U oktobru mu šaljem poruku na viber i kažem dres je stigao i čeka te.. Bio je radostan i sretan.. Međutim u januaru dobijam tužnu vijest da je Haso izdalo srce šetajući pored rijeke u Australiji… Nisam uspio pokloniti mu dres… Bio sam jako tužan i potresen.. Te godine sa opremom koju sam dobio pravio sam dosta fotografija i prijavljivao ih i pobjeđivao na raznim takmičenjima. Na jednom takvom dobio sam ponudu da obzirom da sam apsolutni pobjednik od organizatora dobijam na poklon izložbu u svom rodnom gradu. Na dan izložbe koja je bila jako posjećena prilazi mi žena, starija gospođa jako ljubazna i pruža mi ruku.. Kaže ja sam supruga rahmeli Hase i došla sam da te podržim na ovu izložbu.. U tom trenutku meni su suze same krenule.. Okrenuo sam se i pokušao sakriti da se to ne primjeti.. Zamolio sam je da se sutra dan vidimo na kafi na što je rado pristala.. Dan poslije dok smo pili kafu u jednom jablaničkom restoranu ja sam iz kese izvadio Mirzin dres i ispričao joj našu priču. Ona je pčela plakati a počeo sam i ja.. Tada mi je kazala da je Hasina želja bila da se njegovo tijelo kremira i da se pola pepela prospe u Australiji a pola u Neretvu jer je to rijeka koju je najviše volio.. To smo uradili par dana nakon našeg susreta sa jos nekoliko Hasinih prijatelja iz Jablanice.. Znam da je priča duga ali je nosim u srcu i želio sam je podijeliti sa svima vama. Objektiv koji sam večeras koristio fotkajući mjesec je objektiv koji sam dobio od mog velikog prijatelja rahmetli Hase. Živjeli vi meni..