Sasvim obično neobičan dan. Trčim danas da stignem, što bi ono rekli, „na bus“. I znam da kasnim, u sebi zvocam, svi su i sve je krivo – osim mene. Teške cipele, teška torba, studenti i ispiti, brat koji se predugo tuširao, bezbroj stvari.  Nevjerovatno,  koliko izgovora umjesto jednog, a i nepotrebnog – kasniš i kraj. Dva autobusa su na stanici, ljudi pričaju. Gužva je i treba samo još da „uskočim“ u dobru „13-ku“. Inače, moj najdraži broj otkako se vozim na relaciji Kalesija – Tuzla. Međutim, ne mogu proći. Sreli se dva djeda, jedan se zove Salkan, za drugog nisam ni čula. Merhabanje i rukovanje. U glavi vrtim scenarij da im proletim kroz onaj stisak, ali još imam poštovanje prema beretkama i godinama. Uh, bravo za mene zaista, i sram me bilo u isto vrijeme. Obiđem ih i razmišljam u sebi: šta se imaju tu držat za ruke „pola sata“ (obavezno preuveličavanje tuđe krivice kad si sam kriv). Vozač zatvori vrata. Ja kucam. On vidno iznerviran otvara vrata ponovo. Ulazim u bus i promrmljam:„Karta do Kalesije, pardon do Tuzle, studentska.“ Dobijem kartu i pogledam ima li mjesta. Ljudi sjede, sve zauzeli, uočim jedno mjesto. Idem tako prema mjestu i razmišljam, svi ovi ljudi su iz Kalesije i okoline, šta bi bilo kad bi ih pozdravila. Recimo, uđem i kažem: „Gdje ste, šta ima?“ Mora da bi plakali od smijeha, ili bi me proglasili dežurnom budalom. Ma nisam ja imala vremana njih ni pozdraviti, okreću se, kao „diskretno“ ka prozorima i gledaju k'o biva nešto zanimljivo vani. Pih… Gledam njih pa i ja tako.

Neke davne vožnje autobusom

Sjedem i vidim da mi sunce grije previše na toj strani. Zvocam u sebi opet i opet. Krivi su oni što su sjeli tamo, pa sad ja moram ovdje, krivo je sunce što je sad izašlo iza oblaka, kriv je vozač što sad ne kreće, ali ja nisam kriva. Navučem ljutito paravan na što se neke glave malo trznuše. Pogledam ih mrko i kraj. I krenemo.

Vrtim filmove nekih davnih vožnji autobusom, koje su možda bile ljepše, i onda se ljutim na sebe što uopše razmišljam o onome što je prošlo i nastavljam gledati vani. Iste slike, iste kuće… Poneki poznat prolaznik kojeg nikad u životu ne pozdravim, jer bome nije ni on/a mene, nek’ on/a prvi, a tako beli i oni misle, i onda nikom ništa. I baš mi drago bi što sam u autobusu pa mogu izbjeći nepotrebne poglede s istim, bez pozdrava, a u istoj zgradi živimo, samo moliću, nisu isti ulazi. Ako bih nekog i pozdravila, ne znam kako bi me shvatili. Pozdraviš žensko ono misli ti mu se nešto dodvoravaš, pa ni ne pozdravljam. Pozdraviš muško, ooo, to je opasno, ako je kakav mojih godina u pitanju, ili slobodan, lijepa riječ je kod nas postala „flertovanje“. Šuti i radi svoja posla, pri tome nije loše da ti pomognu isti ti koji te ne pozdravljaju. To su oni „plemeniti“ što bi Niče rekao. Citirala bih sve, ali knjigu sam poklonila u biblioteku (ne zato što sam plemenita), već zato što je poklon od osobe koja kao i ja pati od amnezije, pa se ne sjećamo jedna druge. Ionako bih je koristila da zloupotrebljavam svaku Ničeovu riječ; ovako će osoba iz nekog od prošlih života, jel’, zaraditi sevapa, jer je knjiga tamo gdje može poslužiti studentima filozofije (i još par knjiga). I baš neki dan se hvali bibliotekarka kako je divna knjiga, kako je odmah pročitala, jest da imam amneziju, ali drago mi je zbog tog insana što ima sevap, možda na Onom svijetu ne budemo imali amneziju pa se tamo sretnemo kao ljudi koji se vrlo dobro poznaju.

Zapjeva Šaban

Elem, ulaze ljudi na stanicama, pa je narodu postalo zagušljivo. Svako svačiji parfem komentariše, o drugom neću ni pričati. Otvaraju se šiberi, prozori i sve što se otvoriti može: Ja opet ljuta. Razmišljam, zašto bih ja sad dobila glavobolju, upalu uha, sinusa ili bilo čega drugog jer je njima teško izdržati sasvim OK temperaturu 45 minuta. I da sam malo jača ustala bih i pozatvarala šibere, ali pošto nisam, razmišljam kako bi bilo lijepo da to uradim pa da me još neko ukori zbog toga, pa da se malo i „zakačimo“ i eto, svako se „istrese“ na svakog i svima lijepo. Na radiju počeše neke priče o nacionalizmu, pa vozač pusti muziku. Zapjeva Šaban. Kaže „majko“, prođu me trnci uvijek i taman razmišljam kako su roditelji slabo opjevani, kad neki momak iza mene komentariše na pjesmu: „Staraaaaaa“ (misli na majku). Okrenem se da vidim dotičnog, mislim u sebi sve najgore o njemu, neopravdano naravno, razmišljam kako bih mu sad dala lekciju o tome koliko treba poštovati majku, pa se sjetim da nisam najpozvanija da pričam o tome, jer niko inače nije pozvan da priča o tome. Iako majku volim najviše na svijetu (valjda ovo babo neće čitati), nisam zadovoljna vremenom koje provodim s njom, ali za taj faktor zaista nisam ja kriva.

Sve mi se skupilo

Autobus se skoro napunio. Gledam, momci i djevojke sjede skupa, „ašikuju“, pomislim da im možda i zavidim, ali se držim svog mjesta s torbom. A onda vidim ženu malo stariju od mene s djetetom koje je stalno zove „mama, mama vidi ovo, vidi ono“. Ona klima glavom, sve ostalo što je rekao nisam razumjela, oni imaju neki svoj jezik. To me već pomalo zaboli. Nekako baš zavidim toj ženi što ima to malo biće kojem je tako potrebna. Ali, važno je ostati racionalan pa stavljam slušalice u uši i puštam sebi drage pjesme. Nije rijedak slučaj da se isplačem u autobusu, ne zbog pjesme, nego,  što bi naš narod rekao kad ga pitaš šta mu/joj je: „Sve mi se skupilo.“ Prebacujem na neke glupe pjesme, razmišljam o ljepoti života bez djece i obaveza, o tome da je sudbina i Božije davanje i dijete i sve ostalo, i da ne možeš imati sve istovremeno. Ali zašto ne bih imala auto, pitam se u sebi. Pa izbjegla bih ove glupe scene iz autobusa, slušala šta ja hoću, otvarala ili zatvarala prozore po svom ćejfu. I probudi me jedno „je li slobodno“, na što klimnuh. Sad već pola ljudi u autobusu drži slušalice u ušima, tipka telefone, ili zamišljeno gleda vani, osim nekoliko parova, mame i djeteta i vozača.

Tražim kroz prozor jednu ogradu negdje u Siminom Hanu. Znam da je bila tu, jedna stara, oronula, najdraži prizor, ali nema je više. Neko srušio, uradio onu željeznu sa ljiljanima, naravno. Ja nemam svoje dvorište pa zamišljam kako bi neki ljudi zaista trebalo da posvete pažnje svom dvorištu (s tim u vezi – vidi trn u tuđem oku, a ne vidi balvan u svom). Imala bih ja ideja, nema šta, samo daj Bože da bih išta sprovela u djelo, nema se kad, knjiga, pos'o, vijesti, ma kakvi. Preusmjerim s vremena na vrijeme pažnju na pjesme koje slušam, svaka me podsjeti na nekog iz mog života, prijateljicu, mamu, poznanike, podsjeti me na život! Šta je bio nekad, a šta je sad. Šta ti je život, razmišljam. Posmatram automobile parkirane ispred dvorišta i razmišljam kakav bih ja voljela imati, biram, biram pa mi se nešto ne sviđa, kao ja bih nešto promijenila, oprala, bome, naravno (vrlo nevjerovatno) i onda vidim nišane.

Mezarja, dženaza, nišani

Prošla sam do Tuzle sedam mezarja (nazovi kako hoćeš) i svjesna sam da je to konačno odredište sviju nas, ali moja podsvijest odbacuje ono što joj ne odgovara, tako da sam razmišljanja o smrti svodila na pitanja o tome kad’ li su umrli ti ljudi, ko im je došao na dženazu. I jesam se više puta pitala da li bi svi ovi ljudi koji me ne pozdravljaju došli na moju dženazu, a veliki broj njih bi. I to je tako glupo. Ne znam, nije u skladu s vjerom, ali ako me nisu nikad pozdravili, poslali mi osmijeh, učinili da se osjećam ljepše, šta će oni meni na dženazi. To su pitanja kojim će se baviti oni iza mene valjda, ili neće. Svejedno je. Međutim, ova vožnja autobusom mi je uljepšala dan, samo zbog jednog čovjeka koji radi svoj posao. Naime, pravi nišane, i izloženi su pored puta. I sva moja priča s početka je tako glupa i smiješna spram njegovog natpisa „Nišani 150 KM“. Glasno se nasmijah, možda su me ljudi malo čudno gledali, ne znam, ali znam da je to ustvari smisao. Ne nišan, ne 150 KM. Ja sam čovjek, bolje neka misle da sam čudak i pričaju o tome, bar da znaju kome će nekad možda doći na dženazu, da se možda nekad na toj dženazi upitaju zašto nikad nisu pitali kako sam i zašto ja njih nikad nisam to pitala. Zašto smo živjeli jedni pored drugih, a ne jedni SA drugima, zašto su neki nekima bili mrski, neki na neke ljuti, neki grubi, neki stvarno zlobni prema nekima, neki neke voljeli pa zaboravili, neki obećavali i lagali, neki u uništavanju tuđih srca uživali. Zašto se jednostavno nismo ponašali kako dolikuje našoj vrsti – ljudima. Može Bog dati ljudima blagodati kao govor, osmijeh, um, ali ako ih ne koristimo, džabe. U svakom slučaju nišani su po 150 KM, ne znam sa jel’ jedan ili dva. Pričajte prije nego dođemo do nišana. Ako vas pozdravim, samo vas volim. Mislim, ljudi ste, je li to opasno? Ako se nasmiješim, sigurno sam vam proučavala malo poglede, pa sam možda procijenila da nekima treba osmijeh, ako ništa više. Pružite i vi koji osmijeh, pozdrav i „kako ste“ ljudima, dok vam još mogu odgovoriti.

Piše: Amela F. Delić