NEON Televizija - ntv@neon.ba - Redakcija: +387 62 33 00 95 - Marketing: +387 62 33 00 94

Mehmed Đedović: Kobra od papira (I dio)

... | 13. Jula 2016.
07:09
Kalesija Online

 

Teško da je neko mogao znati prave razloge za takav nadimak. Dobio ga je u ratu, drugi ordenje i zasluge, on nadimak; i to u vrijeme kad je dobra zajebancija bila jednako važna kao i spašavanje života.

Sa ponosom ga je nosao u miru, tiho i odlučno, tako tiho da se počesto nije znalo ko koga nosa.

Nizak, mršav do neuhranjenosti, tamne puti, sitnih očiju, mesnata-paprikasta nosa, strašiv i foler u svakoj mogućoj prilici – pa Kobra.

mehmed_dedovicU ratu je to moglo, mir je donio neke druge nemani i više nikome nije bilo do zajebancije.

Onako kako je Jusuf Konjić dobio zlatnog ljiljana, tako je i Kobra zaradio nadimak, čista šega da brže prođu noći na straži.

Mir je Jusufu dao penziju, ne preispitujući mnogo njegovo odlikovanje, a Kobru natjerao da se snalazi kako umije.

Da je bio drugačiji, ne bi se nimalo jednostavno izborio sa životom.

Srećom po njega, on je sve mjerio nekim svojim mjerama i puštao vjetar da ga, ko perku, nosi tamo gdje mora. Nije se opirao.

Tek ponekad, urijetko, kada bi bio satjeran uza zid, pobunio bi se, podigao glavu, zasiktao spreman da ugrize bude li morao; i tada se vidjelo da nadimak ipak nije bez nekog dubokog osnova, nagona koji je uspavan i koji se nije budio bez golema zora.

Pa ipak, samo on je znao da ni tada nije dovoljno hrabar i da mu srce udara kao u goluba i da bi prije pobjegao nego napao, jer Kobra je bio najstrašljiviji čovjek nadaleko.

Bez velikih ideja, od malih nogu naviknut da se zadovolji sa ostacima, tavrljao je dane ništa ne očekujući.

Zadovoljan je bio ako nije morao misliti ima li šta jesti.

Zvao se Dželil Dedeić, ali ga je malo ko poznavao po tom imenu.

On je bio jedan od onih kojima rat nije teško pao. Imao je šta jesti, gdje spavati, neko drugi se brinuo da mu tu i tamo obezbijedi nešto brašna, koju kilu leće, konzervu ribe, malo šećera i soli; njemu taman.

Njegovo je bilo samo da ostane živ.

Nije bila bez osnova šala Kobrinih prijatelja iz rova da njega ni dobar snajperista ne bi mogao bez muke pogoditi. Onako mršav i krhak, ipak se pazio, nikad ne srljajući i ne izazivajući sreću.

U vrijeme kada su se drugi uzdali u Božiju pomoć, on je samo na sebe računao ne mogavši pojmiti u svojoj glavi da bi se neka viša sila o njemu, jadnom i čemernom, mogla brinuti i čuvati ga od smrti.

Prava istina o njegovoj vjeri izaći će dosta kasnije kada je počeo zalaziti u džamije u potrazi za kojim dinarom iz dubokog džepa bogatijih džematlija.

Kobra je bio daleko od svake religije, naviknut da pomaže sam sebi, makar to počesto bilo odmaganje.

Suljaga je u svoje vrijeme bio poznati violinista, barem u svome kraju i okolnim selima.

Bio je znan i kao ženskar koji nije mnogo birao, a ni flaša mu, kao ni većini tadašnjih, priučenih svirača nije bila mrska.

I DIO

Portal ntv.ba možete pratiti i putem android aplikacije za mobilne uređaje

Komentari

Kategorija: Kolumna