Ako si težak
to ne znači da si i stabilan.

Vetar,
može počupati
ogromno drvo
iz korena.
Ako mu se tako hoće.

Dok će
malena vlat trave,
od snage istog vetra
ostati nedirnuta.
Nepočupana.

Ako si jak
to ne znači da si i neuništiv.

Velika usijana stena
na rubu pustinje
će se hladiti u noći,
stezati, sažimati…

A potom će se
kada je obljubi hladnoća
pustinjskog zagrljaja,
ona prosto raspolutiti,
raspasti, na najsitnije
parčiće kvarca.

Dok će se
maleni kaktus
iz iste te hladnoće,
samo dobro
napojiti.

I biće spreman
da se
zdravo zeleno ceri
ceo sutrašnji dan
Suncu u lice.

Ogroman je problem
kada je čovek veći iznutra
nego spolja…

Jer, ljudi imaju granice u očima,
sa olako podmitljivim
stražarima…

Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.

Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.

Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.

Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.

Preraspodeli.

Ti si figura od stakla.

I te kamenice pesnica,
što bacaju na tebe,
lome te u krtu parčad
i prave
na hiljade malenih zvezdi
da večeras
sijaju od mesečine:

(kao) još jedno
Sazvežđe Bola.

Ne boj se.
Preraspodeli svoje zvezde.

Sudari svoje svetove
i sazvežđa sa nekim.

Ako ste osuđeni na haos,
nek zasija haos sudara zvezda
u vama – najjače. Najšarenije.

Ako ne umeš da se
snađeš u postojanju,
budi sa nekim,
najlepši, najspektakularniji
primer snalaženja
u svetovima nepostojanja.

U svetovima gde stvari postoje
tek kada ih se setiš i dosetiš.
I gde stvari ožive
tek kada ih se dotakneš.

Takvi svetovi se prenose dodirom.

Uzmi svoju ljubav za ruku
i povedi je.

Siguran sam da sasvim dobro
umeš i to.

Ratko Petrović