Do moje kuće od stanice trebalo je pješačiti 3 kilometra. Nekada su se ta tri kilometra činila kao 33 a nekada kao da ih i nema. Sve je to zavisilo od raspoloženja mene kao tinejdžerke i svih dešavanja koja su mi tada bila bitna. Najdraže mi je bilo ići pješke kući kada uzriju jabuke, pa zahvaljujući dobrim komšijama u skoro svakoj njivi možeš ubrati po koju, da imaš energije. Na početku te naše “pješačke staze” je jabuka amidže Mustafe. Otkinemo sebi po jednu (obavezno sa kamenom moraš “ćakat” kako smo to popularno zvali da dohvatiš onu na vrhu) i kreneš.

Do drugog stabla sve vrijeme ponavljamo da smo trebale otkinuti još koju, jer su odlične-i tako svaki dan. Kad već dođemo u selo, najljepše su bile jabuke u Haninoj njivi. Crvene, velike, sočne. Iako mi svaki put kaže, naberi slobodno ja ne smijem uzeti dok je ne pitam. Smišljam u glavi pitanja kako da tražim jabuku a da ne budem nametljiva i bezobrazna.

A moja Hanićka to znala, pa kad me vidi kroz prozor eto je na ploču pa sa osmijehom kaže “Uzmi koju, umorila si se..”

Ali nisam mislila pisat o jabukama, nego o drugom periodu kada mi je najdraže bilo ići pješke. To je pred mubarek mjesec. Pred Ramazan. Kad već prođem “Čitluk”, “Vodovod” i dođem u “Avdiće” osjeti se miris. Uđe u nosnice i obuzme tijelo ljepotom, domom, rahatlukom..

Rahima napravila halvu, uzmirisala se avlija. Mina čini mi se tek zamijesila..Moja Hana sa početka priče također.. I tako redom.

Kad dođem na moju “Tablu” (zaseok u kojem sam odrasla) miris je intenzivniji. Poseban. Nekako moj. Napravila je i moja Jelaška halvu. U onoj maloj okrnjenoj tavici koju smo voljele bez obzira na one naslagane u kuhinji. Znala je mati da iz te tave njena malica najviše voli halvu, pa godinama pred Ramazan u nju bi napravila malo da kuća zamiriše. I mirisala je.

Bože, kako je samo mirisala.

Čini mi se da sam tek sad toga posebno svejsna. I zato mi je mnogo godina od mog tinejdžerskog doba ( ne pitajte koliko godina, ima ih ihahaj 🙂 ) asocijacija na predramazanske dane je halva. Ali ona tarevska, ona mamina. Ima danas mnogo recepata za halvu, ali ona mamina je posebna. Jer kako kažu to što mati sprema nigdje kupiti nema. I zato mi Ramazan miriše na Tarevo, a Tarevo na halvu. Onu Jelaškinu, onu moju.

Onu što je sva sjećanja na djetinjstvo ispunila ljepotom i obojila u ružičasto. Napravim i ja halvu ali mi nije ukusna i mirisna kao njena. Ali eto napravim je, možada mom djetetu Ramazan bude mirisao na mene kroz halvu. Možda nekada uz iftar pomisli, eh da je sad one mamine halve, pa mu srce zaigra od miline i obriše suzu sa lice uz ispriku da je samo zijevao….

I zato napravite halvu da vašem djetetu Ramazan zamiriše na vas.