U Listu 2. korpusa Oružanih snaga RBiH-Tuzla “Armija ljiljana”, u broju 15 koji je izašao 21. 11. 1992. godine objavljen je tekst koji govori o malom borcu iz Olova, trinaestogodišnjem Muameru Durakoviću.

Donosimo tekst u cjelosti:

“U svojoj trinaestoj godini, Muamer Duraković osjetio je sve strahote rata. Iz rodnih Šašavaca, sa majkom Hajrijom i ocem Mehmedalijom, trojicom braće sa zavežljajima preko leđa morali su 10. jula u zbijeg.

Njegove krupne plave oči izgubile su onaj dječački sjaj. S lica mu se čitaju i nevolja i bunt.

-Bilo mi je teško gledati kako gore naše kuće, kako majka plače…Morali smo bježati. Cijelo ljeto mi je prošlo k'o u bunilu. Onda je babo otiš'o u vojsku, u Luke, a ja sam 2. septembra, raspalio pravo u sokolački štab. Rek'o sam tamo nekom čo'jeku: Hoću da budem kurir. I, bogami, primiše me, kazuje Muamer.

Jedno vrijeme bio je sa porodicom u Kladnju.

-Prestavile su me te granate. Šta ti ja znam šta je to. Kad gruhne, ja sav ublijedim, a srce mi… ‘Ma hoće iz džempera .Kad sam ovdi doš'o svi su me razumili lijepo. Ja njih slušam, a oni mene fino gledaju. Najviše sad nosam akumulatore ,a dograbim se i ponekog papira, tih poruka ili unesem drva i donesem vode. Nek se sam’ nešto radi. A što se tiče četnika… Foraćemo mi njih. Vidi mene, pa i ja ust'o protiv njih. Ima jedan, velem mlađi u Živinicama. Kažu pustili ga i u borbu. Ako ovim mojim trebam, ja sam im rek'o: Idem odmah. Znam ti ja sve oko puške M-48, a izbirik'o sam se i na automatskoj.

Pa ti imaš status borca?

-Fala Bogu, a šta ti misli? Zar ne radim sto poslova? Stalno sam k'o navijeno šilo. Šta god zatreba: Deder, ti mali. Nek’ ti kaže ko da nisam posluš'o.

Završio si sedmi razred?

-Bajagi. Jesam bio dobar učenik, hoću reći vrlodobar. Znaju svi, bogami. U Repušatim Lukama kod Šaševaca nam bila škola. Ondar smo živjeli u dobroj slozi. Međutim, onaj Zoran Višnjić… Znaš Zorana?

Ne znam, odgovara novinar.

-Eh, on ti je bio moj drug. Sjedili u klupi. Kad sam vidio da na časove donosi bombe, ja sam vidio kol'ko je sati. Pa ondar, onaj podvornik Jovo poče tući samo nas djecu muslimane. Svašta nam je ‘sovo. Je'nom sam mu rek'o: Naću ja tebe, Jovo, akobogda. I, hoću ga naći, ako ga već neko od mojih jarana nije naš'o.

Sretno Muamere i čuvaj se.

-Važi. Nego, ako to ide u novine… Znaš, reci mojom vršnjacima da rat i nije bogzna šta. Bogami!”